Antropologija

ФОТОГРАФИЈА НА ЕТНОГРАФСКОМ ФИЛМУ И НОВЕ СТУДИЈЕ МАТЕРИЈАЛНЕ КУЛТУРЕ: АНТРОПОЛОШКИ ПОГЛЕД

Marija Brujić, Katarina Mitrović Ražnatović — Wed, 27 May 2026 00:00:00 +0200

Због својих значењских одлика, попут иконичности и индексности, које омогућавају комуникацију, као и материјалних карактеристика, у антропологији се фотографијом као предметом истраживања баве и визуелна антропологија и антропологија материјалне културе. Савремена визуелна антропологија одговара на питање шта фотографија значи за људе (фотографисане, власнике фотографије, фотографе), док антропологија материјалне културе истражује на који начин фотографија „производи“ људе и предмете, односно шта она чини за људе и шта чини људима. На том трагу, поредимо два класична етнографска филма у којима је предмет фотографско представљање локалне заједнице, а то су Фото-мајстори (Photo Wallahs, MacDougall and MacDougall 1991) и Будуће сећање: фотографија и уметност слике у Гани (Future remembrance. Photography and image art in Ghana, Wendl and Du Plessis 1998). Намера нам је да датефилмове анализирамо користећи концепте из нових студија материјалне културе, пре свега објективизацију. Узимајући за пример фотографије, циљ је да покажемо плодотворност приступа нових студија материјалне културе у истраживању тема као што су идентитет и сопство у визуелној етнографији.

KOREOGRAFIJA TRADICIONALNOG PLESA KAO NEMATERIJALNO KULTURNO NASLEĐE

Miloš Rašić — Wed, 27 May 2026 00:00:00 +0200

U ovom radu razmatram mogućnosti definisanja koreografije tradicionalnog plesa (KTP) kao potencijalnog elementa nematerijalnog kulturnog nasleđa u svetlu Uneskove Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa iz 2003. godine. Naime, iako se KTP češće posmatra kao scenska, umetnička ili stilizovana forma koja odstupa od vernakularnih plesnih tradicija, polazim od teze da pomenuti žanr predstavlja specifičan režim artikulacije, prenosa i institucionalizacije plesnog nasleđa u savremenom društvu. Analizirajući istorijski razvoj KTP u kontekstu kulturnih politika socijalističke Jugoslavije, kao i njenu dalju profesionalnu i amatersku institucionalizaciju, smatram da je ovde reč o stabilizovanom žanru s razvijenim normama, mehanizmima prenosa i jasno artikulisanom zajednicom praktičara. Teorijski okvir rada oslanja se na savremene studije nasleđa i performansa, pri čemu za komparativni primer, koji je dao i inicijalnu inspiraciju za pisanje rada, uzimam nemački moderni ples upisan 2022. godine na Uneskovu listu čovečanstva.

NASLEĐE RASNE ANTROPOLOGIJE U ARHEOLOGIJI RIMSKOG PERIODA

Jovana Petrović — Wed, 27 May 2026 00:00:00 +0200

Ideje o razlikama među ljudima koje počivaju na fenotipskim karakteristikama nisu novijeg datuma, već se javljaju još u 18. veku, kad nastaju prve sistematske klasifikacije „rasa“, poput klasifikacije Karla Linea. Kada se ove ideje povežu s vrednosnim sudovima i ideologizuju, prerastaju u rasijalizam, koji je moguće politički instrumentalizovati. U takvoj naučnoj klimi, fizičke, kulturne i mentalne karakteristike ljudi neretko se smatraju prirodnim datostima, pa rasijalistička uporišta dobijaju primordijalni karakter. Navedene koncepte moguće je detektovati u radovima jugoslovenskih medicinara, antropologa i arheologa s početka 20. veka. Tragovi ovih koncepata mogu se pak implicitno uočiti i u savremenim arheološkim praksama iz domena rimske pogrebne arheologije u formi nasleđa rasne antropologije nemačkog govornog područja. Stoga se postavlja pitanje da li je upotreba nasleđenih praksi iz domena rasne antropologije odgovarajuća u savremenom kontekstu. Cilj ovog rada je kritičko sagledavanje upotrebe interpretativnih obrazaca proisteklih iz primordijalističkog i rasijalističkog repertoara u savremenoj rimskoj arheologiji u Srbiji.

ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ ИСТОРИЈЕ СРЕЋЕ У ЗАПАДНОЈ ЕВРОПИ (1700–1900): ПОГЛЕДИ ТЕОРИЈСКИХ ИСТРАЖИВАЊА ПОСЛЕ 1980-ИХ

Miroslav M. Popović — Wed, 27 May 2026 00:00:00 +0200

Апстракт: Рад представља прилог о томе како се схватала срећа у 18. и 19. веку у Западној Европи са становишта историје среће као историјске дисциплине, пре свега на основу тумачења аутора који су актуелни на овом пољу од 1980-их. Антрополошке теорије емоција, као и интердисциплинарни приступ, могу послужити као образложење и објашњење за поједине појаве у историјском контексту. Овај прилог заснован је на ставовима мислилаца, књижевника и других интелектуалаца епохе 18. и 19. века, као и савремених аутора који те ставове анализирају, уз осврт на изражавање среће у уметности и развој популарне и масовне културе, као одраза окренутости ширих маса световним уживањима. У уводном
делу дат је приказ историјског развоја историографије о срећи, то јест историје менталитета, као и новијих антрополошких схватања и схватања емоција других друштвено-хуманистичких наука, које имају за циљ да образложе историографске
ставове. Аутор даље прелази на кључне ставове о току и обликовању историје среће до којих су дошли модерни научници, махом историчари, с акцентом на период од 16/17. до почетка 19. века, да би фокус чланка био на периоду наведеном у наслову.

KAD „DUGA RAVNICA“ PRESTANE DA BUDE „MIRNA“: FUNKCIONALNA ANALIZA DUŽIJANCE NA PRIMERU OBREDNIH OBRAZACA IZ 2014. I 2024. GODINE

Nikola Milić — Wed, 27 May 2026 00:00:00 +0200

Dužijanca je žetvena svečanost, odnosno javna, seoska, gradska ili klupska svečanost svetovne i/ili crkvene orijentacije, koju izvode pripadnici bunjevačke i hrvatske zajednice u subotičkoj i somborskoj opštini. Od 2006. godine u Subotici se odvija u dve institucionalno razdvojene forme: (1) u organizaciji hrvatskih institucija i (2) kao Dan Dužijance, nacionalni praznik Bunjevaca. Dužijanca se tako nalazi na raskršću složenih identitetskih politika, što je čini relevantnim fenomenom za savremena
etnološka istraživanja. Metodološki okvir rada čini funkcionalna analiza po trofaznom modelu koji uključuje deskripciju obreda, te formalnu i funkcionalnu analizu. Diskurzivna analiza internet izvora dodatno obogaćuje postupak. Na primeru obrednih obrazaca iz 2014. i 2024. godine ukazano je na višestruki značaj Dužijance. Manifestne funkcije uključuju informisanje i promociju kulturnog nasleđa, multikulturalizma i turizma, dok latentne funkcije otkrivaju simboličko učvršćivanje lokalne zajednice, legitimaciju kulturnog kapitala, naturalizaciju etničkih identiteta i reprodukciju intragrupnih podela.